ja sam akiko, moj utisak

 

ja sam akiko u telu viktorije koja je isto akiko.
viktorija odnosno akiko je akiko kao što je svako drugi akiko. akiko je nepobitna suština u svakome, ono što se okrzne, pa se celi stresemo - ono što univerzum pošalje na zemlju da se prošeta i vrati u večnost. akiko je večita rasplamsana vatra u nama. 

ja često jašem akikino srce na četiri točka da bih stigla kući.
to je u stvari avion, ali to nema veze. avion je isto akiko.
avion je od akiko jer je akiko u nekome proradila i odlučila da stvori nešto što će da radi protiv svih fizičkih zakona; da pluta.

ja, kao i akiko, odnosno akiko u meni je znak pored puta dok dižem “akiko u nebesa”, jer je to bila autorova želja još dok se je samo s lutkama raspravljao.
autor ima nežno srce. i visok pritisak.
to je jer često leti.
da ne leti nikad ne bi napisao akiko.
morao je da napiše akiko da bi se spustio na zemlju.
inače bi mu srce puklo.
od visokog pritiska. doktori kažu da samo budale umiru od visokog pritiska, i zato pišu recepte na lekove. pisac piše knjigu i tako preživljava. svako se samoleči. akiko je samolek u svima nama.
morao je sa se spusti na zemlju. iako! iako
iako je ovde sjajno.

u istom ovom datom trenutku dok akiko leti za moskvu viktorija koja je isto akiko leti za stokholm.
mesta gde letimo nisu tako bitna. bitno je da tamo nađemo dom. kao kad ga je akiko složila od podrhtavajućih slova. mislim da tražeći dom akiko u svima nama proradi i upali svoje srce na četiri točka. da nas odvede kući.
jer dok čitam akiko osećam se kao da se vraćam kući. a to je za mene tema mog života.
ja kao ni akiko ne želim da se spustim na zemlju.
ja živim jedan potpuni sinhronicitet s akiko. i ja obožavam akiko.
oblaci su mekane pamučne tvorevine kroz koje može da se propadne. zato spuštanje na zemlju može da bude strašno. spuštanje na zemlju znači propadanje i akiko to zna.
akiko je mudrica.

ja obožavam akiko! akiko je autorova duša koja sve zna i zato autor zna kako letovi izgledaju iako nikada nije zausta leteo.
akiko u nama nam pokazuje da “zaista” ne mora da bude nešto sto se BUUUUUKVALNO uradi.
nešto sto je z a i s t a.
akiko u nama kroz autora nam pokazuje da je istinita ona stvarnost koja je u nama.

akiko je divnoća.

AKIKO me je usisala kao tornado i sad ne želim da se spustim na zemlju.
što bih se spustala na zemlju,
ovde je sjajno.
ovde je sve u redu - kao kad akiko stane iza sebe iza sebe iza sebe kad dobije naređenje od oca da se dovede u red.
ja mislim da čovek mora mnogo da se uneredi da bi se doveo u red.
dakle da se oklembesi na sebe kao masa sebe da bi  došao do sebe.
da bi došao na svoje primarno. na ono što je akiko.
na bebeću bezbrižnost na bebeću sreću na bebeću ljubav.
svi smo mi prvo akiko.
i pošto ne umemo da stanemo u red mi se uneredimo i zaboravimo da smo akiko.
a kad zaboravimo da smo akiko život nam je na vr’ jezika - ne možemo da ga se setimo iako smo do pre samo sekund bili sigurni da znamo tu reč.

ja sam akiko i svi smo mi akiko.
ja sam u avionu za stokholm i digla sam akiko u nebesa.
kao i sve autorove lutke. jedina razlika između svih drugih lutaka i akiko je sto je akiko večna. akiko je njegova duša. a knjiga je plod njene okrznutosti.
akiko je on. i ti. i svi.
akiko je on koji je bio pre nego što su se na njega oklembesile sve lutke života.
akiko je ono poletno i srećno dete koje su ućutkivali. i propovedali mu kako da živi.
i od njega napravili odraslog bogalja.

mogu da se zahvalim, mirišem na hartiju. jer i ja sam akiko.
čitav svemir miriše na hartiju.
necu da se spustim na zemlju. BUKVALNO.
ovde je sjajno!

sjajno je sto postoji akiko.
sjajno je sto je akiko baš sada sa mnom. i što mi je super. i što napokon imam nekog da me razume kad mi je super i zašto volim da letim. drugim ljudima je baš teško da se kaže da ti je super, jer njima često malo fali da im bude super, pa kolutaju očima u neverici. drugi ljudi nisu baobab ili marselo. često su linda. ali šta fali, mora neko i linda da bude.

sjajno je što postoji akiko.
sjajno je što je akiko baš sada sa mnom. zato što je na nebu sjajno!
sjajno je što, je i ona kao i ja super. i što to ovaj svet još nije otkrio.

tužno je što misli da IMA VREMENA.
mi nemamo vremena.
ljudi treba da ODMA pročitaju ja sam akiko.
tu leži odgovor na “zašto se nismo ubili”


p.s. autor mnogo laže u nekim delovima. onima gde stoji <<error 404 not found>>. to se odnosi na toplinu.
laže!
osoba koja napiše akiko ima žareće topline u sebi. ne samo da održi vatru nego i da zapali požar.

mož i bez upaljač. mož i samo ako pucne s prsti. CK
mene me zapali.
gorim ko sunce na nebesima iznad stokholma.

ja i akiko smo isto.
akiko je mene digla u nebesa
i ja sam nju.

p.s.na autora mu se neje ostvarila želja da gu kupim akiko na aerodrom jer ne može toj u srbiju tek takoj. mora da napiše nesto od kosovo il da izmisli toplu vodu iz leskovac pa da ga prodavav na aerdrom. šalim se. mož - ako se laguna umeša.
ja gu knjigu nesam ni kupila.
dobila sam gu.
bez posvetu.
ovo je jedina knjiga na koju nesam ni poželela da imam posvetu.
BRATE DIZA U VAZDUH!

doživljaj anksioznost - de-selfing yourself

“svaki udah nam daje novu snagu, a svaki izdah nas oslobađa stare,ustajale energije.”

💡počela sam da meditiram početkom 2018. godine jer nisam više znala šta da radim. sve što sam znala nije mi više služilo; moja dotadašnja znanja me nisu usrećivala, nisam znala da oslovim ono što osećam, moje snaga je bila zapela u dogmama, za koje sam osećala da sam nasledila, da su sastavni deo moje ličnosti, i da nemam nikakvu moć da išta od toga što je moja ličnost - promenim.

prve godine mi je disanje pokazalo rajsko prostranstvo; osetila sam veličinu tela koja je bila podjednako prostrana kao i čitav svet. zatvorivši oči, sve je postajalo crno, i više nije bilo razlike između mog okruženja i mene - jednostavno je sve bilo crno.

kada sam uvidela to crnilo jednine počela sam da meditiram uz zvuke pucketanja vatre i zvuke plamenova.

što sam dublje prodirala u mrak i zvuke vatre - svetlosti - to mi je osećanje slobode bilo jače.

dve godine nakon prvih iskustava meditacije desila mi se enormna anksioznost o kojoj ni sa kim nisam mogla da razgovaram. jednom mi je i moja terapeutkinja rekla: nisam znala da ti se to dešava. 

nije mogla da zna, jer ta podrhtavanja svesti su bila samo moja.

a ja ih danas delim sa čitavim svetom, zato što svi bolujemo od poriva da se osećamo božanstveno.

moramo da razumemo da će se osećati božanstveno svaki čovek koji je prestao da bude on sam, odnosno - svoja ličnost.

na engleskom bi to mogli da formulišemo kao “de-self yourself”, “prestani da budeš ti”. 

anksioznost često vidimo kao nešto preteće. i to je opravdano viđenje, jer anksioznost je pretnja - anksioznost je pretnja onome od koga želiš da se oslobodiš - te nakrivo zarasle osobe dok se branila od odrastanja i pretnji od okoline - dok se branila od straha da nije vredna ljubavi.

anksioznost je jedno pre svega plemenito osećanje i možemo ga prevazići ako dozvolimo sebi da opet doživimo osećanja koja su načinila da nakrivo zarastemo.

anksioznost je naš doživljaj oslobođenja.

dok ta semenka iskonstva u nama klija, puca ljuska koja semenku štiti.

to je trnovit, bolan put.

zato moramo - disati.

šta lake ženske znaju o seksu?

 ”sve devojčice imaju pravo da dovedu u red seksualni haos koji ih okružuje”

čitam jednu psihološku knjigu, gde terapeut proučava devojčice u pubertetu i adolescenciji u celosti. objašnjava kako je jednom bila edukator devojčicama koje su zapadale u delikventno ponašanje gde je seksualna aktivnost igrala gotovo glavnu ulogu. sretala je devojčice koje su bile trudne, devojčice koje su bile silovane od grupe momaka, devojčicu koju su zvali kraljicom pušenja.

ona kao edukator, opisuje naivnost kao glavnu crtu kod devojčica koje su ulazile u nesigurne i sumnjive partnerske odnose. kada ih je zamolila da opišu nešto čime bi ih partner osvojio, jedna devojčica je rekla: želela bih da troši novac na mene, da me na primer izvede u mek donalds ili bilo gde. 

druga devojčica odgovorila je da bi volela da joj kaže da mu se sviđa.

manjak znanja o seksu pokazivan je kroz tvrdnje da “oralni seks može da dovede do trudnoće, jer tada spermatozoidi završavaju u stomaku” i kako je jedna trudna devojčica, mrtva ozbiljna tvrdila “da nikada nije imala seks”.

znanje o seksu kod nekih devojčica je bilo tako manjkavo da jednostavno su zaboravljale da su imale #seks jer nisu razumele šta to znači.

devojčice između ostalog, nisu znale da imaju pravo da donesu odluku o tome da li žele da stupe u seksualni odnos. 

nisu imale neku strategiju kako da kažu “ne” ili da se zaštite, odupru.

nijedna od devojčica nije imala prijatno prvo seksualno iskustvo i nisu mogle da se povežu s tvrdnjama o tome kako bi prvo seksualno iskustvo trebalo da bude iz ljubavi, strastveno i s momkom s kojim je u stabilnoj vezi.

nijedna od devojčica nije poznavala neku devojčicu koja je imala takvo seksualno iskustvo.

volela bih da se setimo ovih tvrdnji pre nego što kažemo išta o “(lakim) ženama”.

tamo odakle potičem

(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.

osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

open your heart, I am coming home

nekad ocrnimo guštera jer je na nas siktala zmija. a gušter nevin, samo bi da upija toplotu sunca i Bude

(bude - glagol, a ne buddhe, no potrefila se igra rečima).

pre desetak godina me je jedna pravoslavka uplašila kada mi je rekla da je joga isključivo đavoljeva tvorevina i da se klonim onoga ko me navodi da upražnjavam đavolje tvorevine.
tako me je uplašila da bih ja kasnije na reč joga prevrnula očima i odbacila je.

zamislite koliki je greh te pravoslavke?!
da li je mogla da se prvo preispita pre nego da progovori?
šta li bi mislila kada bih joj sada, desetak godina kasnije rekla da stičem božiji mir kroz jogu i meditaciju?
da li bi pomislila da je taj mir đavoljeva tvorevina...da li bi pomislila da sudi o nečemu o čemu ništa ne zna?

imamo veliku odgovornost prema govoru koji nam je dat od boga, besplatno.
ako loše koristimo ono što nam je dato na dar besplatno - onda moramo da platimo cenu zbog toga.
moramo baba jagi da položimo račun.
a polaganje računa baba jagi zahteva mudrost, toliku da i u mraku moramo da nanjušimo pravi put do kuće.

kao vrlo mlada sam počela da se razboljevam, telo mi je oronulo, sa 25 godina nisam imala snage da izguram celu smenu na poslu.
opala mi je kosa na pečate, pa sam nosila ugrađenu kosu na klipse.
toliko me je to bolelo da sam prestala da je češljam, već sam je samo mazila.
poražavala me ja šaka puna kose kad bih kroz nju prošla.
mršavila sam jer sam stalno postila, ostavljala sam meso, jela isključivo biljnu hranu, i sve sam bila bolesnija.
radila sam onako kako je bio red, a svaki dan mi se činilo da me je bog porobio, a ne da sam njegovo čedo.
što bih više postila, bilo bi mi gore.
jednom sam otišla na ispovest, da bih se kasnije pričestila, a sveštenik mi je rekao dok sam klečala, da nema vremena za ispovest jer ima mnogo ljudi napolju, a da je meni oprošteno ako sam kojim slučajem “počinila čedomorstvo” jer mu zbog toga najviše mlade devojke dolaze.
nisam stigla da mu odgovorim jer me je požurivao da izađem.
a htela sam da mu kažem da postim jer se osećam bolesno i da sam došla da se zajedno sa mnom pomoli za moje zdravlje.
dok sam ustajala, krcnule su mi noge u kolenima, a on mi je rekao: “dobro je da ti kolena krckaju od klečanja pred bogom, a ne iz bludi dok klečiš pred muškarcem”.

mene je iz crkve oterao taj sveštenik, a ja sam hrista spoznala kroz sebe
(gde se u stvari hrist i krije: bog se krije onamo gde će ga čovek poslednje potražiti - u čovekovom srcu,
jer je religija odvojila boga od čoveka i time stvorila podelu - dakle varku - ne možeš odvojiti čoveka od Tvorca.
u hristu sam uvek jedna i celovita).

kada je joga ušla u moj život (a joga je poziv - istinska joga leči, a nametnuta joga razboljeva, kao i sve što je nametnuto).
polako je u mene ušla svest o duhu.
taj duh je moj dah - ona sila koju je bog u mene udahnuo kada sam se rodila.
moje disanje, i svest o disanju je svest o bogu koji kroz mene obitava, koji kroz mene omogućava svoje čovekoliko prisutsvo na zemlji ... ja sam njegov produženi izdanak - i samo kroz svest o njemu - ja mogu da njega slavim.

alber kami je rekao da je sloboda ono što napravimo s onim što nam je načinjeno, a u mom slučaju je poruka jasna:
crkva me je odvojila hrišćanstva, ali me je vratila hristu.

da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.

SILOVITA VEZA SA SOPSTVENOM NAMEROM DA SE OPORAVIMO

 

na dnu mora postoji žena, u bajkama poznata kao kostur žena.

ona je ostatak devojke koju je otac bacio u more jer je uradila nešto sramno i neprihvatljivo.

kostur žena je zato čest ulov. 

odbačena i napuštena, lak je plen - to je ona žena što se daje za mrvicu nežnosti. 

s druge psihološke medalje - možemo upoznati njenog lovca. lovcima je čest ulov jer izbegavaju da se suoče s onim delovima sebe koje kostur-žena predstavlja. 

i sve dok izbegavaju kostur ženu - ona će ih proganjati.

niko nema vremena da se bavi sramnim delovima sebe ali sramni delovi sebe se uporno pojavljuju jer - sramni delovi isto tako teže zaceljenju pa moraju stalno da nas ćuškaju i da nas podsete da NJima treba da se bavimo da bi zacelili.

svi se plaše kostur-žene, nije lepa oku, niko se njom ne ponosi, i rođeni otac ju je odbacio.

kostur žena je usahla zemlja puna sećanja.

“ona je navikla da se njen odnos s ljudima završi odmah nakon što je upecaju. Nije ni čudo što obasipa tolikim blagoslovima onog ko će s njom izdržati do kraja, jer je navikla da ljudi odseku mamac i pojure ka obali” - kada nahranimo kostur-ženu ona se pretvara u živo biće-to je istinska ljubav, kada prigrlimo i osetimo samilost onamo gde su se razvile smrdljive rane.

prava ljubav vraća meso kostima-stvara TELO. i to telo nisu ideali neke kulture: to TELO je zdravo telo, ono koje vodi ljubav, rađa bebe, pleše i peva. zavoleti telo je vrhunac ljubavi; klarisa pinkola estes, govori da je to poslednji čin ljubavi - davanje tela. 

neko nas voli tek kad zavoli naše ružno telo - ružno je naša glad. 

“naša tajna glad da budemo voljeni je ne-lepa.”

moramo voditi ljubav sa sopstvenim delovima sebe koje smo zapostavili.

s njima nemamo izbora - s njima moramo voditi ljubav. oni ne žele da se pojebu, potucaju na brzaka i tome slično.

moramo da ih mazimo dan i noć, da ih dovedemo u silovitu vezu sa sopstvenom namerom da ih - oporavimo. 

na slici se raspravljamo ja i neuravnoteženi i slabi delovi mene. 

moja tvrda volja ih neće napustiti, a kada jednom ojačaju - nagradiće me. 

pokazaće mi da je lako balansirati sedeći mirno na dupetu!

najzapušteniji delovi nas daju najslađe nagrade - kada im pomognemo da zacele oni nam pokažu koliko smo moćni - toliko da smo uspeli da prevalimo čitav put od NE mogu do - MOGU.

/…/

dok se ne suočimo s telom -

dok ne raščvorimo kvrge koje su nastale dok smo dobijali čvrge zbog nedopustivih osećanja i ponašanja kad smo bili deca -

dok ne oksigenišemo svaki milimetar našeg 120000 kilometara dugačkog krvnog sastava - nema oslobođenja.

u nama živi prigušeni impuls za isceljenjem sakriven ispod svesti, duboko u mišićima.

onamo u mišićima gde maseri znaju da pronađu čvorove.

onamo gde maseri kažu da se gomila - stres.

zato taj prigušeni impuls može i da se nadraži kroz svesnost u telesnim vežbama u kombinaciji sa svesnim disanjem. ja sam iskusila to kroz yogu - kada osećanja krenu da se otpuštaju u nekom položaju iako nema misli, iako nema aktivne kontemplacije. 

taj doživljaj je - oslobađajući i ispunjavajući. 

taj doživljaj je ispunjen do tad neisplakanim suzama zbog kojih se gutaju knedle, stiskaju zubi.

taj doživljaj je ispunjen osećanjima koja su nam bila zabranjena da osetimo.

…

na mestu gde je bila kvrga ostaje seme lepote 🍎