shvati da si već dobra

odlazim jedno nedeljno na akupunkturu, a jednom se zadesila sa mnom u prostoriji jedna starija žena.

nekoliko trenutaka pre nego da na akupunkturu dođem, razgovarale smo ja i moja psihoterapeutkinja o ženama uzorima u starijem dobu. 

kada je tretman akupunkture starijoj ženi u prostoriji sa mnom završen, ustala je da se obuče, i bila je samo u donjem vešu. pita je lisa (moja doktorka akupunkture) koliko godina ima, a ona kaže 72.

lepa, zgodna žena, dosta izraženih oblina, pokretna. lepog poprsja. koža malo zbaruškana, ali vidi se da je očuvana.

kaže joj lisa, naša doktorka akupunkture: “moraš da pustiš brige, moraš da budeš srećna za to što si. ta sreća će da odagne sve muke koje osećaš. imaš sinove, nečija si ćerka. shvati da si dobra ćerka svojoj majci i dobra majka svojim sinovima.

stalno mi ljudi vidimo gde ne valjamo, a ne vidimo gde smo dobri.

shvati da si već dobra.”

ženi su zasuzele oči. izgledalo je da nije razumela poslednju rečenicu “shvati da si već dobra”, pa je malo pogledala u mene, kao da joj ponovim (lisa govori kineskim akcenom pa guta slova i jede predloge i nastavke glagola).

žena kaže: sačekaj malo.

hvata se za torbu, vadi iz nje slušne aparate.

vrlo dirljiva scena.

mlada, sedamdesetdvogodišnjakinja.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

čovek koji vesla nema vremena da drma čamac

današnja poezija je onakva kakva je i današnja žena koja napušta sebe i svoju pravu divlju prirodu, stvaralačku i vatrenu. 

sterilna. 

zato se i današnja žena ne oseća dobro, a kad se žena ne oseća dobro, onda se i muškarac ne oseća dobro - jer smo svi mi jedno. 

a pošto se sve polako steriliše - a sterilnost znači u osnovi da nema života - sve je sterilisanije u potražnji. tako se prodaju tvorevine koje umesto da budu plod unutrašnje ženske stvarateljke, one deluju kao zanat. današnja poezija je - zanat i oni koji izdaju takvu poeziju daju potvrdu tome da je poezija - zanat. 

dušu možemo osakatiti, kaže klarisa pinkola estes. 

ako neko ne da dva dinara da izađe iz tog vrzinog kola iako je dao jedan da uđe - ne može se spasiti. 

biće dakle sve beživotniji - dakle - sve bolesniji, a bolest je udaljenost od svoje prave prirode. 

otud je današnji čovek tako razboljen. 

bog je živ, ali dok god se gaji sterilisanost - verovaćemo da je bog mrtav. 

klarisa pinkola govori o sledećim tegobama kao pojavama kod žena koje ukazuju na to da smo izgubile vezu s ličnom dubokom instinktivnom psihom - divljom prirodom: zamor, krhkost, depresija, zbunjenost, ućutkanost, gušenje, neuzbuđenost, osećaj straha, sprečenosti ili slabosti, nedostatak živosti i duševnosti, nedostatak značenja, hroničan bes, nepokretnost, skučenost, besomučnost...strah od delovanja, neprestano brojanje do tri i nezapočinjanje, hronična sumnja, nesposobnost da se nešto uradi do kraja, iscrpljujući izbori partnera; predmenstrualnu razdražljivost u nekom delu knjige opisuje kao potrebu za odmorom koji sebi ne dozvoljavamo da priuštimo, jer mi moramo stalno raditi, stalno snositi odgovornost, neku odgovornost za koji nemamo pojma odakle nam.

“čovek koji vesla nema vremena da drma čamac” - žan pol sartr

“zdrava žena je poput vuka: stamena, prepuna, snažne životne sile, daruje život, svesna teritorije, dovitljiva, odana, skitnica. ipak, odvajanje od divlje prirode dovodi do toga da ženska ličnost postane slaba, tanušna, senovita, avetinjska. nije nam suđeno da budemo sitne, s krhkom kosom i nesposobne za skok, za poteru, za rađanje, za stvaranje života. kad su životi žena u zastoju ili ispunjeni dosadom, to je uvek vreme da se pojavi divlja žena; vreme za stvaranje funkcije psihe koja će poplaviti deltu”.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.