šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

umiranje; šta je život?

 ako samo posmatramo kako se život odvija,

a ako želimo da posmatramo kako se život odvija,

onda moramo da se nalazimo tamo gde se život odvija.

u biti - tamo gde se odvijamo mi - odvija se i život.

sila života, odvija se uvek, no često su naša čula tupa za osluškivanje života.

u školi smo se uopšteno naučili da izvršavamo zadatke, rešavamo probleme, razmišljamo logično, crtamo drveće, cveće, godišnja doba. 

tako smo naučili napamet ono što je svet.

u tom učenju napamet, često smo bili zaglavljeni u onome što moramo. tako se stvorio oklop u kojem se naše veselo biće, puno volje za istraživanje - uspavalo. primetilo je da ga ne koristimo - pa čemu da bude zalud budno. čemu da se zalud troši. otišlo biće na odmor - vratiće se kad nam bude bilo potrebno. kada ga budemo pozvali nazad. neće da nam se meša, neće da smara.

…najviše smo se sigurno naučili o tome kako se život odvija ako smo mogli da provodimo vreme kod babe i dede dok su pravili leje, sejali i sadili povrće, odlazili s njima na reku, kvasili noge najhladnijom vodom, dok su navodnjavali. umazali se blatom.

čupali luk, i direktno ga jeli dok kopamo njivu.

gotovo da nema ničeg posebnog u tim radnjama, jer ne može biti ničeg posebnog u onome što je normalno - biti u skladu s onim što priroda jeste van i u nama. 

ali da ipak postoji nešto posebno u tim radnjama, u tom normalnom - razumela sam kada su te normalnosti počele da izostaju u mom životu. te normalnosti postale su posebne kada sam opet doživela nakon nekoliko godina intenzivnog umiranja - buđenje bića.

u školi smo se naučili svemu, i upravo to znanje je stalo na put našem doživljavanju svakodnevnice. jer ako sve znamo - onda više nemamo ništa da naučimo, nemamo šta da naučimo.

nema ničeg pogrešnog u znanju, ali ako želimo da to znanje bude živo onda ne smemo dozvoliti našem biću da se smori i ode na spavanje. moramo našem biću dozvoliti da ima predmet istraživanja, da se stalno krećemo. da ponekad odmaramo. a da spavamo onda kad se biću spava.

posmatrajući svakodnevnicu u kojoj obitavam razumela sam da znam jedino ono što se je zatvorilo pred promenom, pred životom. to sam primetila jedino kod ljudi. sretnem čoveka danas, pa ga sretnem opet za deset godina, a on je isti - pun znanja. logično je: zašto bi učili išta ako sve znamo.

ako sve znamo onda više nemamo čemu da se naučimo. tako umiremo pre smrti.

to kaskanje za životom, ili stagniranje - to stanje zakržljalosti - vidim najčešće ili samo kod ljudi.

kako posmatram biljke i ostali svet - vidim da biljke žive najveštije: biljka se razvija, a ako ne može da se razvija ona umre - oslobađa mesto za drugu biljku. ako se razvija kako treba onda nas obavezno nagradi - kada se je naživela, na kraju svoje stabiljke, ona da cvet. neka iz cveta da plod - u kome žive semenke za dalje razmnožavanje.

a neka svoj cvet polako pretvara u zavežljaje pune semena - i ona želi da se dalje razmnožava. da nastavi život

“ako nemaš stav-stave ti ga”

 

prošle godine je objavljen na ovaj dan moj magistarski rad, a ja sam napisala sledeće:

“…ja sam tako zaljubljena u njega! rad izgleda upravo onako kako sam ga zamišljala onoga trenutka kada sam poslala zahtev za specialističke studije na polju psihijatrije.

vrlo sam zahvalna na ukazanom poštovanju, da na magistarskom stoji moje prezime onakvo kakvo je i kako zvuči, sa ć na kraju.

u dubini duše sam teški srpski patriota i sve što radim pripada i mojoj lepoj i najvoljenijoj zemlji.

rad se nalazi na linku

http://esh.diva-portal.org/smash/record.jsf?dswid=9062&pid=diva2%3A1567999&c=1&searchType=SIMPLE&language=sv&query=Grigorij+larsson&af=%5B%5D&aq=%5B%5B%5D%5D&aq2=%5B%5B%5D%5D&aqe=%5B%5D&noOfRows=50&sortOrder=author_sort_asc&sortOrder2=title_sort_asc&onlyFullText=false&sf=all

i volela bih da nekad bude preveden na srpski 🥲

usrećuje me što se u radu pokazalo da čak i naizgled besmisleni životi, imaju jedan dublji smisao. u mom sistemu verovanja svaki život ima takav smisao. moj smisao je možda tvoj besmisao, ali to nema veze, jer je samo moje to što biram da živim autentično, autentičnim životom.”

pa, kakav je moj smisao?

….

jednom smo na psihoterapiji ja i moja psihoterapeutkinja razgovarale o mojim uspesima. kakvi su moji uspesi u mom svetu.

takvi: ja sam samonikla.

i neki ponos i oblaženje leže spokojno u meni da sam sve što sam uradila - uradila sama.

da nisam ni u kakvim ujedinjenjima, da nisam deo nikakve grupe, da nisam žrtva ideologije, da imam svoj stav.

jednovremenom sam živela na kredit, da ne bih uzimala novac od roditelja. takav život je trajao tri godine i iako sam u dubini duše “bolesna ako sam dužna”, bila sam tada ispunjena: nikome nisam na teretu.

danas otplaćujem taj kredit i slatko plaćam taj račun.

slatko sam plaćala sve svoje račune dok sam živela sama, jer je to značilo moju oslobođenost.

kako mogu da “ti ga stave” - ako imaš svoj stav?

ne može niko da stavi onome koji ima stav. 

onaj koji ima stav je nepotkupljiv i nikada neće morati da ikome izlazi u susret, da ne bi propao. isto tako neće morati da “prilagođava” svoj stav osećanju prihvaćenosti. neće morati da bude “korektan” da ne bi uvredio čiču ili miču.

onaj koji ima stav - samostalan je njegov lični način života nikada neće zavisiti od potvrde drugih. 

a to je najveće postignuće čoveka - da ne žrtvuje sebe i svoju nevinost radi koristi, pohvale, priznanja.

ima nečeg ogromnom u bob dilanu koji nije prihvatio nobelovu nagradu.

ima nečeg ogromnog u onome čije je delo nezavisno od privrženosti, bilo kome. bilo čemu.

pa,

kako smo ja i grigorij napisali ovaj rad? - s velikom mukom. profesorka je radila do tad samo sa studentima i doktorantima koji su radili kvantitativne radove, a kvantitativni radovi su bili njena specijalnost. osećala je da je izazov raditi sa mnom i grigorijem jer smo izabrali kvalitativni rad. u stvari, i grigorij je hteo da radi kvantitativni rad, ali usled pritiska s moje strane i argumentivanja zašto je važno baviti se egzistencijalnim temama popustio je. ja sam mu rekla da ću odraditi srž rada - uvod, analizu, diskusiju i zaključak a da se on bavi tehničkim delom rada. to mu je došlo lako, pa je tako bio zadovoljan čitavim procesom.

kad bi razgovarali s profesorkom - osmehivala se grigoriju, a razgovarala sa mnom. “osećam da je ovo tvoje maslo, viktorija”…”da se bavite temom u kojoj grigoriji vene.” “grigorij vene, ali viktorija cveta” - itakodalje. nastavljali su se njeni komentari, a vrlo brzo je počela da simpatiše kvalitativnost. 

nije mogla mnogo da nam pomogne osim što je bila prisutna, ali je konstatovala da je bilo ispravno baviti se temom smisla i egzistencijalizma u vremenu statističkih podataka. kvalitetom u odnosu na kvantitet.

naposletku su i ona u grigoriji voleli Naš rad. nisu se nadali da će “ispasti” tako dobar, tako poučan. 

“pa šta ima veze što ne možemo izmeriti smisao ako ga ima” - mislila sam često.

ne može niko da stavi onome koji ima stav. a kada se pridržavamo onoga što je nepotkupljivo u nama - rađa se iz toga neki duboki smisao. rađa se jedna univerzalna poruka.

shvati da si već dobra

odlazim jedno nedeljno na akupunkturu, a jednom se zadesila sa mnom u prostoriji jedna starija žena.

nekoliko trenutaka pre nego da na akupunkturu dođem, razgovarale smo ja i moja psihoterapeutkinja o ženama uzorima u starijem dobu. 

kada je tretman akupunkture starijoj ženi u prostoriji sa mnom završen, ustala je da se obuče, i bila je samo u donjem vešu. pita je lisa (moja doktorka akupunkture) koliko godina ima, a ona kaže 72.

lepa, zgodna žena, dosta izraženih oblina, pokretna. lepog poprsja. koža malo zbaruškana, ali vidi se da je očuvana.

kaže joj lisa, naša doktorka akupunkture: “moraš da pustiš brige, moraš da budeš srećna za to što si. ta sreća će da odagne sve muke koje osećaš. imaš sinove, nečija si ćerka. shvati da si dobra ćerka svojoj majci i dobra majka svojim sinovima.

stalno mi ljudi vidimo gde ne valjamo, a ne vidimo gde smo dobri.

shvati da si već dobra.”

ženi su zasuzele oči. izgledalo je da nije razumela poslednju rečenicu “shvati da si već dobra”, pa je malo pogledala u mene, kao da joj ponovim (lisa govori kineskim akcenom pa guta slova i jede predloge i nastavke glagola).

žena kaže: sačekaj malo.

hvata se za torbu, vadi iz nje slušne aparate.

vrlo dirljiva scena.

mlada, sedamdesetdvogodišnjakinja.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"