put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!

(majke) koje ostavljaju svoju decu

malopre sam pročitala neke zastrašujuće objave o majkama koje ostavljaju decu zaostalu u razvoju. i u tim objavama sam primetila puno čuđenja i osuda.

tako puno čuđenja i osuda sam viđala i viđam među sestrama i doktorima;

puno osuda, puno nerazumevanja, puno okamenjenih srca. morala bi pasti velika kiša, da ostavi trag na tim okamenjenim srcima. moralo bi da padne olovo s neba umesto kiše - da im pokaže kolko su teški!

ponajviše mi teško pada što se u takvim okruženjima osećam nedobrodošlo; kao kornjača koja se uvlači duboko u svoj oklop. i ne bi da iz njega izađe ni po koju cenu. makar istrunula ispod toga oklopa. 

setim se onda filma “kapetan fantastični” i nikako ne mogu da zamerim porodici što je otišla duboko u šumu da odgaja svoje šestoro dece. svoje šestoro dece, svi rođeni u šumi i odrasli u šumi. bolje znaju da se penju po lijanama nego li da piške. znaju američki ustav u pola noći da ih probudiš. i kad čuju reč nike pomisle na starogrčku boginju, a ne na patike.

ne mogu da zamerim teškim odlukama - iako neki delovi mene osećaju ljutnju, neki glas koji kaže “moglo je to i drukčije”.

ali onda pomislim da, da je moglo drukčije, bilo bi drukčije. isto tako - verujem da današnji čovek koji prosipa osude i iščuđuje se - može mnogo bolje. 

današnji čovek je živi paradoks - na sve strane proklinje žene. 

onda kada kažu da su silovane, buni se što nemaju dovoljno podrške da se njihov glas čuje - kada rode dete, a siromašne su - nisu zdrave, a kada napuste dete kojem osećaju da ne mogu ništa da pruže - tada su zle, odvratne, bezvredne. 

čovek je veliki cinik: podržava ženu na smenu. 

ako je ovakva okej je, ako nije ovakva nije okej.

žena koja se vrednuje samo po svojim, u skladu s normom - pravim odabirima, nema snage da obere vinograd jer se nalazi u nebranom grožđu.

kada bi upoznali životne priče svih tih žena koje donose teške odluke - i kad bi smo zaronili duboko u sebe i videli koliko je ceo svet ranjiv i ranjen - možda bi smo umesto objave i reči osude - samo prećutali.

može današnji čovek bolje. ali ipak radi ono što će sutra osuditi kod nekog drugog. 

može li zaista današnji čovek bolje?

ako osvesti svoju nitkovnost - on će makar da udostoji stradalnika ćutanjem.

…

godinu dana nakon što sam ovo napisala, uviđam da je muškarac podjednako ugrožen kada donese nepopularnu odluku, bilo da se radi o ostavljanju žene i dete, odluke da prestane da komunicira sa svojim starim ali zlostavljajućim roditeljima, ili da postane plesač. neki muškarci su ugroženi samim tim što obuku kilt, a ne pantalone. što nose dugu kosu i imaju lepe, prave noge, ili jednostavno nisu dobili muške malje.

stanje jednog pola nikad nije naročito bolje od stanja drugog pola; prema kineskoj medicini kada patimo od nedostatka yin-a, tretiramo yang. i obratno. 

kada patimo od nedostataka - čitav univerzum pati od nedostataka. 

nećemo ništa postići ako nedostatak ne zalečimo. 

ako nedostatak ne postane punina. 

yin leči yang, a yang leči yin.

u mom svetu je teško ostati na miru i osećati se dobro, ako povlačim mere kako bih se osvetila nekom muškarcu. moramo da budemo jasni i glasni sa sobom da iako se svetimo muškarcu ili ženi, ta osećanja ljutnje, prekora, mržnje - ostaju zaglavljeni u nama. 

pa da li zaista mogu da živim u miru ako robujem teškim osećanjima?

šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

umiranje; šta je život?

 ako samo posmatramo kako se život odvija,

a ako želimo da posmatramo kako se život odvija,

onda moramo da se nalazimo tamo gde se život odvija.

u biti - tamo gde se odvijamo mi - odvija se i život.

sila života, odvija se uvek, no često su naša čula tupa za osluškivanje života.

u školi smo se uopšteno naučili da izvršavamo zadatke, rešavamo probleme, razmišljamo logično, crtamo drveće, cveće, godišnja doba. 

tako smo naučili napamet ono što je svet.

u tom učenju napamet, često smo bili zaglavljeni u onome što moramo. tako se stvorio oklop u kojem se naše veselo biće, puno volje za istraživanje - uspavalo. primetilo je da ga ne koristimo - pa čemu da bude zalud budno. čemu da se zalud troši. otišlo biće na odmor - vratiće se kad nam bude bilo potrebno. kada ga budemo pozvali nazad. neće da nam se meša, neće da smara.

…najviše smo se sigurno naučili o tome kako se život odvija ako smo mogli da provodimo vreme kod babe i dede dok su pravili leje, sejali i sadili povrće, odlazili s njima na reku, kvasili noge najhladnijom vodom, dok su navodnjavali. umazali se blatom.

čupali luk, i direktno ga jeli dok kopamo njivu.

gotovo da nema ničeg posebnog u tim radnjama, jer ne može biti ničeg posebnog u onome što je normalno - biti u skladu s onim što priroda jeste van i u nama. 

ali da ipak postoji nešto posebno u tim radnjama, u tom normalnom - razumela sam kada su te normalnosti počele da izostaju u mom životu. te normalnosti postale su posebne kada sam opet doživela nakon nekoliko godina intenzivnog umiranja - buđenje bića.

u školi smo se naučili svemu, i upravo to znanje je stalo na put našem doživljavanju svakodnevnice. jer ako sve znamo - onda više nemamo ništa da naučimo, nemamo šta da naučimo.

nema ničeg pogrešnog u znanju, ali ako želimo da to znanje bude živo onda ne smemo dozvoliti našem biću da se smori i ode na spavanje. moramo našem biću dozvoliti da ima predmet istraživanja, da se stalno krećemo. da ponekad odmaramo. a da spavamo onda kad se biću spava.

posmatrajući svakodnevnicu u kojoj obitavam razumela sam da znam jedino ono što se je zatvorilo pred promenom, pred životom. to sam primetila jedino kod ljudi. sretnem čoveka danas, pa ga sretnem opet za deset godina, a on je isti - pun znanja. logično je: zašto bi učili išta ako sve znamo.

ako sve znamo onda više nemamo čemu da se naučimo. tako umiremo pre smrti.

to kaskanje za životom, ili stagniranje - to stanje zakržljalosti - vidim najčešće ili samo kod ljudi.

kako posmatram biljke i ostali svet - vidim da biljke žive najveštije: biljka se razvija, a ako ne može da se razvija ona umre - oslobađa mesto za drugu biljku. ako se razvija kako treba onda nas obavezno nagradi - kada se je naživela, na kraju svoje stabiljke, ona da cvet. neka iz cveta da plod - u kome žive semenke za dalje razmnožavanje.

a neka svoj cvet polako pretvara u zavežljaje pune semena - i ona želi da se dalje razmnožava. da nastavi život

“ako nemaš stav-stave ti ga”

 

prošle godine je objavljen na ovaj dan moj magistarski rad, a ja sam napisala sledeće:

“…ja sam tako zaljubljena u njega! rad izgleda upravo onako kako sam ga zamišljala onoga trenutka kada sam poslala zahtev za specialističke studije na polju psihijatrije.

vrlo sam zahvalna na ukazanom poštovanju, da na magistarskom stoji moje prezime onakvo kakvo je i kako zvuči, sa ć na kraju.

u dubini duše sam teški srpski patriota i sve što radim pripada i mojoj lepoj i najvoljenijoj zemlji.

rad se nalazi na linku

http://esh.diva-portal.org/smash/record.jsf?dswid=9062&pid=diva2%3A1567999&c=1&searchType=SIMPLE&language=sv&query=Grigorij+larsson&af=%5B%5D&aq=%5B%5B%5D%5D&aq2=%5B%5B%5D%5D&aqe=%5B%5D&noOfRows=50&sortOrder=author_sort_asc&sortOrder2=title_sort_asc&onlyFullText=false&sf=all

i volela bih da nekad bude preveden na srpski 🥲

usrećuje me što se u radu pokazalo da čak i naizgled besmisleni životi, imaju jedan dublji smisao. u mom sistemu verovanja svaki život ima takav smisao. moj smisao je možda tvoj besmisao, ali to nema veze, jer je samo moje to što biram da živim autentično, autentičnim životom.”

pa, kakav je moj smisao?

….

jednom smo na psihoterapiji ja i moja psihoterapeutkinja razgovarale o mojim uspesima. kakvi su moji uspesi u mom svetu.

takvi: ja sam samonikla.

i neki ponos i oblaženje leže spokojno u meni da sam sve što sam uradila - uradila sama.

da nisam ni u kakvim ujedinjenjima, da nisam deo nikakve grupe, da nisam žrtva ideologije, da imam svoj stav.

jednovremenom sam živela na kredit, da ne bih uzimala novac od roditelja. takav život je trajao tri godine i iako sam u dubini duše “bolesna ako sam dužna”, bila sam tada ispunjena: nikome nisam na teretu.

danas otplaćujem taj kredit i slatko plaćam taj račun.

slatko sam plaćala sve svoje račune dok sam živela sama, jer je to značilo moju oslobođenost.

kako mogu da “ti ga stave” - ako imaš svoj stav?

ne može niko da stavi onome koji ima stav. 

onaj koji ima stav je nepotkupljiv i nikada neće morati da ikome izlazi u susret, da ne bi propao. isto tako neće morati da “prilagođava” svoj stav osećanju prihvaćenosti. neće morati da bude “korektan” da ne bi uvredio čiču ili miču.

onaj koji ima stav - samostalan je njegov lični način života nikada neće zavisiti od potvrde drugih. 

a to je najveće postignuće čoveka - da ne žrtvuje sebe i svoju nevinost radi koristi, pohvale, priznanja.

ima nečeg ogromnom u bob dilanu koji nije prihvatio nobelovu nagradu.

ima nečeg ogromnog u onome čije je delo nezavisno od privrženosti, bilo kome. bilo čemu.

pa,

kako smo ja i grigorij napisali ovaj rad? - s velikom mukom. profesorka je radila do tad samo sa studentima i doktorantima koji su radili kvantitativne radove, a kvantitativni radovi su bili njena specijalnost. osećala je da je izazov raditi sa mnom i grigorijem jer smo izabrali kvalitativni rad. u stvari, i grigorij je hteo da radi kvantitativni rad, ali usled pritiska s moje strane i argumentivanja zašto je važno baviti se egzistencijalnim temama popustio je. ja sam mu rekla da ću odraditi srž rada - uvod, analizu, diskusiju i zaključak a da se on bavi tehničkim delom rada. to mu je došlo lako, pa je tako bio zadovoljan čitavim procesom.

kad bi razgovarali s profesorkom - osmehivala se grigoriju, a razgovarala sa mnom. “osećam da je ovo tvoje maslo, viktorija”…”da se bavite temom u kojoj grigoriji vene.” “grigorij vene, ali viktorija cveta” - itakodalje. nastavljali su se njeni komentari, a vrlo brzo je počela da simpatiše kvalitativnost. 

nije mogla mnogo da nam pomogne osim što je bila prisutna, ali je konstatovala da je bilo ispravno baviti se temom smisla i egzistencijalizma u vremenu statističkih podataka. kvalitetom u odnosu na kvantitet.

naposletku su i ona u grigoriji voleli Naš rad. nisu se nadali da će “ispasti” tako dobar, tako poučan. 

“pa šta ima veze što ne možemo izmeriti smisao ako ga ima” - mislila sam često.

ne može niko da stavi onome koji ima stav. a kada se pridržavamo onoga što je nepotkupljivo u nama - rađa se iz toga neki duboki smisao. rađa se jedna univerzalna poruka.

shvati da si već dobra

odlazim jedno nedeljno na akupunkturu, a jednom se zadesila sa mnom u prostoriji jedna starija žena.

nekoliko trenutaka pre nego da na akupunkturu dođem, razgovarale smo ja i moja psihoterapeutkinja o ženama uzorima u starijem dobu. 

kada je tretman akupunkture starijoj ženi u prostoriji sa mnom završen, ustala je da se obuče, i bila je samo u donjem vešu. pita je lisa (moja doktorka akupunkture) koliko godina ima, a ona kaže 72.

lepa, zgodna žena, dosta izraženih oblina, pokretna. lepog poprsja. koža malo zbaruškana, ali vidi se da je očuvana.

kaže joj lisa, naša doktorka akupunkture: “moraš da pustiš brige, moraš da budeš srećna za to što si. ta sreća će da odagne sve muke koje osećaš. imaš sinove, nečija si ćerka. shvati da si dobra ćerka svojoj majci i dobra majka svojim sinovima.

stalno mi ljudi vidimo gde ne valjamo, a ne vidimo gde smo dobri.

shvati da si već dobra.”

ženi su zasuzele oči. izgledalo je da nije razumela poslednju rečenicu “shvati da si već dobra”, pa je malo pogledala u mene, kao da joj ponovim (lisa govori kineskim akcenom pa guta slova i jede predloge i nastavke glagola).

žena kaže: sačekaj malo.

hvata se za torbu, vadi iz nje slušne aparate.

vrlo dirljiva scena.

mlada, sedamdesetdvogodišnjakinja.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.