nakon olujne noći u kojoj se oluja postarala za jedno drvo divljeg kestena, džejn ejr, je strčala u voćnjak da se skloni od južnog vetra koji je neuspešno izazivao kišu. naprasno se našla pred raspolućenim drvetom divljeg kestena koje je “kroz sredinu avetinjski zjapilo”:
“ipak, moglo se reći da one i dalje čine jedno drvo - ali ruševinu, potpunu ruševinu” /.../ “rekla bih da u vama, tako pocrnelim, opaljenim i oguljenin postoji još poneka iskrica života iz tog vernog i poštenog korena. Nikada više neće lišće ozeleneti na vašim granama - nikada više neće ptice praviti gnezda na vašim račvama; vaši časovi ljubavi i zadovoljstva prohujali su, ali vi niste očajne: svaka polutka ima druga da mu se jada i saučestvuje u propasti”
jednom sam tako razmišljala da je naš prapočetak bila jedna celina koja je bila čovek: i onda kada se od tog čovek odvojila eva rodio se i adam.
tako za mene izgleda naš postanak. zato, kada se dva srodna bića nađu onda ona postaju: jedno.
No comments:
Post a Comment