od srednje škole kad smo radili “zločin i kaznu” pokušavam da čitam dostojevskog.
čitave nedelje smo obrađivali raskol raskoljnjikova, a kad se ta nedelja završila bila sam na 364. strani. kako se ta nedelja završila, tako se završilo moje bivstvovanje u “zločinu i kazni”.
kako su godine prolazile nisam uspevala da oprostim sebi, pa se tako moje bivstvovanje u zločinu i kazni nastavljalo.
dovoljna kazna za moj zločin je što se još uvek sećam da sam stigla do te 364. stranice.
…dizala sam dva prsta i stalno imala nešto da dodam te nedelje kad smo knjigu obrađivali, da profesorka koju sam toliko volela ne bi posumnjala da nisam pročitala lektiru.
s druge strane me bio stid: kako ja koja toliko volim da čitam i koja obožavam džonija štulića, po kojem je dostojevski najbolji pisac svih vremena, ne mogu da čitam dostojevskog?
uobičajne nedoumice viktorije kao gimnazijalke; besomučni pokušaji da razume da joj džoni štulić ili njen tata, koji isto smatra dostojevskog za najvećeg, neće biti manje važni ako slučajno ne misli kao oni.
“ponižene i uvređene” sam pročitala do pola, i još uvek ne znam o čemu se ta knjiga radi.
kad sam pročitala “zapise iz podzemlja”, osetila sam se egoistično za glavu viša, ali nezadovoljna jer to nije “maratonsko” delo dostojevskog jer ima tek petinu strana od njegovih najopširnijih dela.
zaista sam se duboko namučila.
“braća karamazovi” su bili moj poslednji pokušaj, a onda sam digla ruke i govorila kako mi je dostojevski nezanimljiv i da nije za mene.
ali onda, tvrda tikva kakva je moja - moja glavurda, koja ne može da živi s opisom da “nešto nije za nju”, jer nije našla način kako da otvori vrata, morala je da počne da kopa još dublje, morala je da nastavi da traži način da postane ono što je neophodno postati da bi dostojevski bio za nju.
baš kada se uveliko dostojevski zabranjajuje jer velikaši ne umeju da se nose s raskolima, u meni je počela da lazi bubamara.
ja neku slobodu ne bih iskoristila, ali bi mi bilo žao kada je ne bih imala.
tako je bilo i dok je pandemija bila u razvoju: ne idem u kafane, ali mi smeta što ne mogu da idem u kafane.
kako se dostojevski uveliko zabranjivao, neka izdavačka kuća je u švedskoj odštampala sva njegova dela, a do juče je bila velika rasprodaja knjiga u jednoj od najvećih knjižara u švedskoj: tako sam prišavši do police s knjigama na raspordaji, usnimila u tren oka “idiota” i zgrabila ga kao da je zlatan.
mislim da pravi kapitalisti znaju kada je pravo vreme da čačnu čoveka i navedu ga u potrošnju, kada treba uraditi pravu stvar da bi se zaradile pare, dok su u švedskoj kapitalisti naročito nadareni: sada je bilo pravo vreme izdati dostojevskog i staviti ga u najveće knjižare u švedskoj. cena: 80kruna na rasprodaji, do pre rasprodaje 269.
do pre samo mesec dana, nije bilo dostojevskog u toj knjižari, u svakom slučaju - ne za moje oči.
ali eto: takav sam ja čovek - dobijem oči kad osetim duboku nepravdu,
kad osetim da je neko nedužno okrnjen.
jedva sam čekala da dođem kući da počnem da ga čitam.
no kako sam stigla kući, i odložila knjigu na sto uočila sam broj dva pored naslova.
dakle “idioten 2”.
veliko razočaranje.
kako da čitam knjigu od drugog dela?!
to je u nesaglasiju s viktorijom.
a onda, juče na jutjubu nađem knjigu za slušanje, dostojevski, idiot 1. od 4 knjige.
“okej, toliko ću da se žrtvujem i odlušam ovih
OSAM SATI 😳 da bih mogla da počnem da čitam materijalizovani drugi deo!”
i tako, sledeće što sam uradila bilo je da sam naručila “idioten 1” u nekoj antikvarnici na internetu u švedskoj i tako platila privatnom licu 252 krune.
tako se završio moj lov na dostojevskog.
sada sam na četvrtom satu knjige za slušanje.
osećam se oradošćena i ponosna jer sam izgleda napokon dorasla dostojevskom.
jer sam izgleda napokon porasla do one visine koja je savladala moje opravdanje da dostojevski nije za mene.
mnogo što šta je za nas, ali samo ponekad smo spremni da priznamo da nečemu nismo dorasli.
a ponekad je samo to priznanje dovoljno da porastemo još malo, da bi konačno dorasli do onoga što smo izbegavali jer je bilo suviše zahtevno za tu verziju nas, koja je bila manjkava.
No comments:
Post a Comment