kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

čovek koji vesla nema vremena da drma čamac

današnja poezija je onakva kakva je i današnja žena koja napušta sebe i svoju pravu divlju prirodu, stvaralačku i vatrenu. 

sterilna. 

zato se i današnja žena ne oseća dobro, a kad se žena ne oseća dobro, onda se i muškarac ne oseća dobro - jer smo svi mi jedno. 

a pošto se sve polako steriliše - a sterilnost znači u osnovi da nema života - sve je sterilisanije u potražnji. tako se prodaju tvorevine koje umesto da budu plod unutrašnje ženske stvarateljke, one deluju kao zanat. današnja poezija je - zanat i oni koji izdaju takvu poeziju daju potvrdu tome da je poezija - zanat. 

dušu možemo osakatiti, kaže klarisa pinkola estes. 

ako neko ne da dva dinara da izađe iz tog vrzinog kola iako je dao jedan da uđe - ne može se spasiti. 

biće dakle sve beživotniji - dakle - sve bolesniji, a bolest je udaljenost od svoje prave prirode. 

otud je današnji čovek tako razboljen. 

bog je živ, ali dok god se gaji sterilisanost - verovaćemo da je bog mrtav. 

klarisa pinkola govori o sledećim tegobama kao pojavama kod žena koje ukazuju na to da smo izgubile vezu s ličnom dubokom instinktivnom psihom - divljom prirodom: zamor, krhkost, depresija, zbunjenost, ućutkanost, gušenje, neuzbuđenost, osećaj straha, sprečenosti ili slabosti, nedostatak živosti i duševnosti, nedostatak značenja, hroničan bes, nepokretnost, skučenost, besomučnost...strah od delovanja, neprestano brojanje do tri i nezapočinjanje, hronična sumnja, nesposobnost da se nešto uradi do kraja, iscrpljujući izbori partnera; predmenstrualnu razdražljivost u nekom delu knjige opisuje kao potrebu za odmorom koji sebi ne dozvoljavamo da priuštimo, jer mi moramo stalno raditi, stalno snositi odgovornost, neku odgovornost za koji nemamo pojma odakle nam.

“čovek koji vesla nema vremena da drma čamac” - žan pol sartr

“zdrava žena je poput vuka: stamena, prepuna, snažne životne sile, daruje život, svesna teritorije, dovitljiva, odana, skitnica. ipak, odvajanje od divlje prirode dovodi do toga da ženska ličnost postane slaba, tanušna, senovita, avetinjska. nije nam suđeno da budemo sitne, s krhkom kosom i nesposobne za skok, za poteru, za rađanje, za stvaranje života. kad su životi žena u zastoju ili ispunjeni dosadom, to je uvek vreme da se pojavi divlja žena; vreme za stvaranje funkcije psihe koja će poplaviti deltu”.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.

Dostojevski i Ja: ja neku slobodu ne bih iskoristila, ali bi mi bilo žao kad je ne bih imala

od srednje škole kad smo radili “zločin i kaznu” pokušavam da čitam dostojevskog.

čitave nedelje smo obrađivali raskol raskoljnjikova, a kad se ta nedelja završila bila sam na 364. strani. kako se ta nedelja završila, tako se završilo moje bivstvovanje u “zločinu i kazni”.

kako su godine prolazile nisam uspevala da oprostim sebi, pa se tako moje bivstvovanje u zločinu i kazni nastavljalo.

dovoljna kazna za moj zločin je što se još uvek sećam da sam stigla do te 364. stranice.

…dizala sam dva prsta i stalno imala nešto da dodam te nedelje kad smo knjigu obrađivali, da profesorka koju sam toliko volela ne bi posumnjala da nisam pročitala lektiru.

s druge strane me bio stid: kako ja koja toliko volim da čitam i koja obožavam džonija štulića, po kojem je dostojevski najbolji pisac svih vremena, ne mogu da čitam dostojevskog?

uobičajne nedoumice viktorije kao gimnazijalke; besomučni pokušaji da razume da joj džoni štulić ili njen tata, koji isto smatra dostojevskog za najvećeg, neće biti manje važni ako slučajno ne misli kao oni.

“ponižene i uvređene” sam pročitala do pola, i još uvek ne znam o čemu se ta knjiga radi.

kad sam pročitala “zapise iz podzemlja”, osetila sam se egoistično za glavu viša, ali nezadovoljna jer to nije “maratonsko” delo dostojevskog jer ima tek petinu strana od njegovih najopširnijih dela.

zaista sam se duboko namučila.

“braća karamazovi” su bili moj poslednji pokušaj, a onda sam digla ruke i govorila kako mi je dostojevski nezanimljiv i da nije za mene.

ali onda, tvrda tikva kakva je moja - moja glavurda, koja ne može da živi s opisom da “nešto nije za nju”, jer nije našla način kako da otvori vrata, morala je da počne da kopa još dublje, morala je da nastavi da traži način da postane ono što je neophodno postati da bi dostojevski bio za nju.

baš kada se uveliko dostojevski zabranjajuje jer velikaši ne umeju da se nose s raskolima, u meni je počela da lazi bubamara. 

ja neku slobodu ne bih iskoristila, ali bi mi bilo žao kada je ne bih imala.

tako je bilo i dok je pandemija bila u razvoju: ne idem u kafane, ali mi smeta što ne mogu da idem u kafane.

kako se dostojevski uveliko zabranjivao, neka izdavačka kuća je u švedskoj odštampala sva njegova dela, a do juče je bila velika rasprodaja knjiga u jednoj od najvećih knjižara u švedskoj: tako sam prišavši do police s knjigama na raspordaji, usnimila u tren oka “idiota” i zgrabila ga kao da je zlatan.

mislim da pravi kapitalisti znaju kada je pravo vreme da čačnu čoveka i navedu ga u potrošnju, kada treba uraditi pravu stvar da bi se zaradile pare, dok su u švedskoj kapitalisti naročito nadareni: sada je bilo pravo vreme izdati dostojevskog i staviti ga u najveće knjižare u švedskoj. cena: 80kruna na rasprodaji, do pre rasprodaje 269.

do pre samo mesec dana, nije bilo dostojevskog u toj knjižari, u svakom slučaju - ne za moje oči.

ali eto: takav sam ja čovek - dobijem oči kad osetim duboku nepravdu, 

kad osetim da je neko nedužno okrnjen.

jedva sam čekala da dođem kući da počnem da ga čitam.

no kako sam stigla kući, i odložila knjigu na sto uočila sam broj dva pored naslova. 

dakle “idioten 2”.

veliko razočaranje.

kako da čitam knjigu od drugog dela?!

to je u nesaglasiju s viktorijom.

a onda, juče na jutjubu nađem knjigu za slušanje, dostojevski, idiot 1. od 4 knjige.

“okej, toliko ću da se žrtvujem i odlušam ovih

OSAM SATI 😳 da bih mogla da počnem da čitam materijalizovani drugi deo!”

i tako, sledeće što sam uradila bilo je da sam naručila “idioten 1” u nekoj antikvarnici na internetu u švedskoj i tako platila privatnom licu 252 krune.

tako se završio moj lov na dostojevskog.

sada sam na četvrtom satu knjige za slušanje.

osećam se oradošćena i ponosna jer sam izgleda napokon dorasla dostojevskom.

jer sam izgleda napokon porasla do one visine koja je savladala moje opravdanje da dostojevski nije za mene.

mnogo što šta je za nas, ali samo ponekad smo spremni da priznamo da nečemu nismo dorasli.

a ponekad je samo to priznanje dovoljno da porastemo još malo, da bi konačno dorasli do onoga što smo izbegavali jer je bilo suviše zahtevno za tu verziju nas, koja je bila manjkava.

ja sam akiko, moj utisak

 

ja sam akiko u telu viktorije koja je isto akiko.
viktorija odnosno akiko je akiko kao što je svako drugi akiko. akiko je nepobitna suština u svakome, ono što se okrzne, pa se celi stresemo - ono što univerzum pošalje na zemlju da se prošeta i vrati u večnost. akiko je večita rasplamsana vatra u nama. 

ja često jašem akikino srce na četiri točka da bih stigla kući.
to je u stvari avion, ali to nema veze. avion je isto akiko.
avion je od akiko jer je akiko u nekome proradila i odlučila da stvori nešto što će da radi protiv svih fizičkih zakona; da pluta.

ja, kao i akiko, odnosno akiko u meni je znak pored puta dok dižem “akiko u nebesa”, jer je to bila autorova želja još dok se je samo s lutkama raspravljao.
autor ima nežno srce. i visok pritisak.
to je jer često leti.
da ne leti nikad ne bi napisao akiko.
morao je da napiše akiko da bi se spustio na zemlju.
inače bi mu srce puklo.
od visokog pritiska. doktori kažu da samo budale umiru od visokog pritiska, i zato pišu recepte na lekove. pisac piše knjigu i tako preživljava. svako se samoleči. akiko je samolek u svima nama.
morao je sa se spusti na zemlju. iako! iako
iako je ovde sjajno.

u istom ovom datom trenutku dok akiko leti za moskvu viktorija koja je isto akiko leti za stokholm.
mesta gde letimo nisu tako bitna. bitno je da tamo nađemo dom. kao kad ga je akiko složila od podrhtavajućih slova. mislim da tražeći dom akiko u svima nama proradi i upali svoje srce na četiri točka. da nas odvede kući.
jer dok čitam akiko osećam se kao da se vraćam kući. a to je za mene tema mog života.
ja kao ni akiko ne želim da se spustim na zemlju.
ja živim jedan potpuni sinhronicitet s akiko. i ja obožavam akiko.
oblaci su mekane pamučne tvorevine kroz koje može da se propadne. zato spuštanje na zemlju može da bude strašno. spuštanje na zemlju znači propadanje i akiko to zna.
akiko je mudrica.

ja obožavam akiko! akiko je autorova duša koja sve zna i zato autor zna kako letovi izgledaju iako nikada nije zausta leteo.
akiko u nama nam pokazuje da “zaista” ne mora da bude nešto sto se BUUUUUKVALNO uradi.
nešto sto je z a i s t a.
akiko u nama kroz autora nam pokazuje da je istinita ona stvarnost koja je u nama.

akiko je divnoća.

AKIKO me je usisala kao tornado i sad ne želim da se spustim na zemlju.
što bih se spustala na zemlju,
ovde je sjajno.
ovde je sve u redu - kao kad akiko stane iza sebe iza sebe iza sebe kad dobije naređenje od oca da se dovede u red.
ja mislim da čovek mora mnogo da se uneredi da bi se doveo u red.
dakle da se oklembesi na sebe kao masa sebe da bi  došao do sebe.
da bi došao na svoje primarno. na ono što je akiko.
na bebeću bezbrižnost na bebeću sreću na bebeću ljubav.
svi smo mi prvo akiko.
i pošto ne umemo da stanemo u red mi se uneredimo i zaboravimo da smo akiko.
a kad zaboravimo da smo akiko život nam je na vr’ jezika - ne možemo da ga se setimo iako smo do pre samo sekund bili sigurni da znamo tu reč.

ja sam akiko i svi smo mi akiko.
ja sam u avionu za stokholm i digla sam akiko u nebesa.
kao i sve autorove lutke. jedina razlika između svih drugih lutaka i akiko je sto je akiko večna. akiko je njegova duša. a knjiga je plod njene okrznutosti.
akiko je on. i ti. i svi.
akiko je on koji je bio pre nego što su se na njega oklembesile sve lutke života.
akiko je ono poletno i srećno dete koje su ućutkivali. i propovedali mu kako da živi.
i od njega napravili odraslog bogalja.

mogu da se zahvalim, mirišem na hartiju. jer i ja sam akiko.
čitav svemir miriše na hartiju.
necu da se spustim na zemlju. BUKVALNO.
ovde je sjajno!

sjajno je sto postoji akiko.
sjajno je sto je akiko baš sada sa mnom. i što mi je super. i što napokon imam nekog da me razume kad mi je super i zašto volim da letim. drugim ljudima je baš teško da se kaže da ti je super, jer njima često malo fali da im bude super, pa kolutaju očima u neverici. drugi ljudi nisu baobab ili marselo. često su linda. ali šta fali, mora neko i linda da bude.

sjajno je što postoji akiko.
sjajno je što je akiko baš sada sa mnom. zato što je na nebu sjajno!
sjajno je što, je i ona kao i ja super. i što to ovaj svet još nije otkrio.

tužno je što misli da IMA VREMENA.
mi nemamo vremena.
ljudi treba da ODMA pročitaju ja sam akiko.
tu leži odgovor na “zašto se nismo ubili”


p.s. autor mnogo laže u nekim delovima. onima gde stoji <<error 404 not found>>. to se odnosi na toplinu.
laže!
osoba koja napiše akiko ima žareće topline u sebi. ne samo da održi vatru nego i da zapali požar.

mož i bez upaljač. mož i samo ako pucne s prsti. CK
mene me zapali.
gorim ko sunce na nebesima iznad stokholma.

ja i akiko smo isto.
akiko je mene digla u nebesa
i ja sam nju.

p.s.na autora mu se neje ostvarila želja da gu kupim akiko na aerodrom jer ne može toj u srbiju tek takoj. mora da napiše nesto od kosovo il da izmisli toplu vodu iz leskovac pa da ga prodavav na aerdrom. šalim se. mož - ako se laguna umeša.
ja gu knjigu nesam ni kupila.
dobila sam gu.
bez posvetu.
ovo je jedina knjiga na koju nesam ni poželela da imam posvetu.
BRATE DIZA U VAZDUH!

doživljaj anksioznost - de-selfing yourself

“svaki udah nam daje novu snagu, a svaki izdah nas oslobađa stare,ustajale energije.”

💡počela sam da meditiram početkom 2018. godine jer nisam više znala šta da radim. sve što sam znala nije mi više služilo; moja dotadašnja znanja me nisu usrećivala, nisam znala da oslovim ono što osećam, moje snaga je bila zapela u dogmama, za koje sam osećala da sam nasledila, da su sastavni deo moje ličnosti, i da nemam nikakvu moć da išta od toga što je moja ličnost - promenim.

prve godine mi je disanje pokazalo rajsko prostranstvo; osetila sam veličinu tela koja je bila podjednako prostrana kao i čitav svet. zatvorivši oči, sve je postajalo crno, i više nije bilo razlike između mog okruženja i mene - jednostavno je sve bilo crno.

kada sam uvidela to crnilo jednine počela sam da meditiram uz zvuke pucketanja vatre i zvuke plamenova.

što sam dublje prodirala u mrak i zvuke vatre - svetlosti - to mi je osećanje slobode bilo jače.

dve godine nakon prvih iskustava meditacije desila mi se enormna anksioznost o kojoj ni sa kim nisam mogla da razgovaram. jednom mi je i moja terapeutkinja rekla: nisam znala da ti se to dešava. 

nije mogla da zna, jer ta podrhtavanja svesti su bila samo moja.

a ja ih danas delim sa čitavim svetom, zato što svi bolujemo od poriva da se osećamo božanstveno.

moramo da razumemo da će se osećati božanstveno svaki čovek koji je prestao da bude on sam, odnosno - svoja ličnost.

na engleskom bi to mogli da formulišemo kao “de-self yourself”, “prestani da budeš ti”. 

anksioznost često vidimo kao nešto preteće. i to je opravdano viđenje, jer anksioznost je pretnja - anksioznost je pretnja onome od koga želiš da se oslobodiš - te nakrivo zarasle osobe dok se branila od odrastanja i pretnji od okoline - dok se branila od straha da nije vredna ljubavi.

anksioznost je jedno pre svega plemenito osećanje i možemo ga prevazići ako dozvolimo sebi da opet doživimo osećanja koja su načinila da nakrivo zarastemo.

anksioznost je naš doživljaj oslobođenja.

dok ta semenka iskonstva u nama klija, puca ljuska koja semenku štiti.

to je trnovit, bolan put.

zato moramo - disati.

šta lake ženske znaju o seksu?

 ”sve devojčice imaju pravo da dovedu u red seksualni haos koji ih okružuje”

čitam jednu psihološku knjigu, gde terapeut proučava devojčice u pubertetu i adolescenciji u celosti. objašnjava kako je jednom bila edukator devojčicama koje su zapadale u delikventno ponašanje gde je seksualna aktivnost igrala gotovo glavnu ulogu. sretala je devojčice koje su bile trudne, devojčice koje su bile silovane od grupe momaka, devojčicu koju su zvali kraljicom pušenja.

ona kao edukator, opisuje naivnost kao glavnu crtu kod devojčica koje su ulazile u nesigurne i sumnjive partnerske odnose. kada ih je zamolila da opišu nešto čime bi ih partner osvojio, jedna devojčica je rekla: želela bih da troši novac na mene, da me na primer izvede u mek donalds ili bilo gde. 

druga devojčica odgovorila je da bi volela da joj kaže da mu se sviđa.

manjak znanja o seksu pokazivan je kroz tvrdnje da “oralni seks može da dovede do trudnoće, jer tada spermatozoidi završavaju u stomaku” i kako je jedna trudna devojčica, mrtva ozbiljna tvrdila “da nikada nije imala seks”.

znanje o seksu kod nekih devojčica je bilo tako manjkavo da jednostavno su zaboravljale da su imale #seks jer nisu razumele šta to znači.

devojčice između ostalog, nisu znale da imaju pravo da donesu odluku o tome da li žele da stupe u seksualni odnos. 

nisu imale neku strategiju kako da kažu “ne” ili da se zaštite, odupru.

nijedna od devojčica nije imala prijatno prvo seksualno iskustvo i nisu mogle da se povežu s tvrdnjama o tome kako bi prvo seksualno iskustvo trebalo da bude iz ljubavi, strastveno i s momkom s kojim je u stabilnoj vezi.

nijedna od devojčica nije poznavala neku devojčicu koja je imala takvo seksualno iskustvo.

volela bih da se setimo ovih tvrdnji pre nego što kažemo išta o “(lakim) ženama”.